Joško i Joze bili su imenjaci ili kako se to nekoć govorilo, zenze. Da nije bilo sudbonosnih prefiksa ispred tih dviju inačica imena Josip, jedan bi drugog pozdravljali uobičajenim pozdravima: -Di si zenzo!, Evala zenzo!, Oće li to zenzo! No ovi imenjaci pri susretima nisu bili tako srdačni. Joško je Jozu mrko gledao i pozdravljao s gromkim -Zdravo!, a Joze ga podozrivo motrio i odgovarao s delikatnim -Faljen Isus! Dogodilo se da je jednom u sitnim noćnim satima Joško Jozi odzdravio sa -Vazda budi!, ali je to bio nesvjesni produkt ispijenih žmula poslije ležernijeg druženja s predstavnicima bratske općine iz SR BiH. Zbog tog -Vazda budi!, Joze je trijumfirao i zaboravio na sve probleme, a Joško proklinjao sjećanje iz vremena kada je ovaj odzdrav bio uvriježen.
Otkud takva nesnošljivost među imenjacima? U prefiksima pred imenima! Joze je bio don Joze, a Joško drug Joško. Ovo don nije označavalo vođu lokalne ‘cosa nostre’ nego titulu običnog župnika. Drug u Joškovom slučaju nije bio običan drug, nego drug iz Komiteta. Tamo nije bio šef, već nešto još moćnije. Siva eminencija i drug sa zaslugama koji je vukao sve konce, te znao sve o svima.
Don Joze je svoj imendan slavio 19. marča na svetoga Josipa uz skromnu zakusku za crkovinare i zbor. Drug Joško nije častio imendan, ali mu mater jest. Bogobojazna majka prihvatila je kako joj sinu nije uputno slaviti sveca imenjaka, ali je to mučilo. 1955. godine je odahnula. Papa Pio proglasio je Prvi maja danom Josipa radnika. Od tada mu je uz marendu ostavljala šteku Opatije s čestitkom: ‘Dragi sine sritan praznik rada želi ti tvoja mila majka. Čestitkama se pridružuje i tvoj zenzo sveti Josip Radnik po kome si dobio ime!’ Tako je vuk bio sit, a koza cijela.
Jednom godišnje, kao po nekom ritualu, don Joze i drug Joško sastali bi se zbog zajedničkog važnog posla. Bilo bi to obično krajem godine. Župniku je bilo nezgodno učiniti vižitu u Komitet, a komiteliji svratiti na ćakulu u župni dvor. Zato bi se sreli na neutralnom terenu kod Danice. Danica je promovirana u higijeničarku, nakon što je na Zboru radnih ljudi napravila skandal, jer joj u radnoj knjižici pisalo; čistačica. -To je drugovi ostatak trulog kapitalizma i znači isto šta i sluškinja, a ja sam se za vrime rata kontra toga borila ko terenski radnik!, ražestila se pokazujući Orden za hrabrost zakačen za kolet, kojeg bi redovito prezentirala na sastancima. Nije bilo druge nego je službeno proglasiti higijeničarkom. Danica se Boga nije odrekla, te je pohađala mise bez straha. Ovakva kombinacija bila je idealna za ugostiti Joška i Jozu. Ostavila bi im na stolu bocunić s bićerinima i kutiju Jadro napolitanki, stavila ključ ispod tapeta i otišla u susjede da imaju mira.
Razlog sastanka bili su kalendari. Katolički, tiskan u štampariji Glasa koncila i službeni štampan u tiskari Narodnih novina. Naravno da su obadvojica i prije tiskanja mogli provjeriti koji su datumi označeni crveno, ali nisu htjeli. Oba su bili sujevjerni. Misleći kako će prerano provjeravanje datuma baciti urok na stanje u novom kalendaru, čekali su do zadnjih dana godine. No datumi se nisu mijenjali ni voljom Svemogućeg na nebu ni intervencijom svemogućeg u Beogradu. Kalendar je uvažavao samo majčicu prirodu i ustaljeni red.
Bližio se kraj 1977. godine. Imenjaci su u Danice pristigli odvojeno, jedan s bande od mora, drugi od Biokova. Da ih je netko promatrao posumnjao bi u nečasne namjere. Dva zrela čovjeka koja se u sumrak prikradaju u tuđi stan, odvojeno i s visoko podignutim koletima kaputa, neupućenog promatrača su mogli navesti na krivi zaključak. Ili nešto krijumčare ili su urotnici ili se tajno sastaju zbog, ne daj Bože, amoralnih nagnuća.
Jednom godišnje bi sjeli zajedno i tada se konačno ‘imentovali’ juski. -Zenzo! Ajmo onda vidit kako stojimo!, kazao je drug Joško i otvorio friški kalendar opremljen motivima iz NOB-a. -Vidit ćemo zenzo!, odgovorio mu je don Joze polažući na stol skromni katolički kalendar sa slikom Svete obitelji. -Ja od straja nisam još provjerio datume! Pu, pu, pu!, pljucnuo je Joško kontra uroka. -Ni ja! Bože mi prosti!, žurno se prekrstio Joze.
-Ajmo na posal!, krenuo je drug Joško s izvidom kalendarske situacije. -En ti jarca! Dan dječje radosti je u subotu! Šta nije u ponedijak! -Misliš Silvestrovo?, ispravio ga je župnik. -E to! Stara godina!, nervozno mu je odgovorio i nastavio -Ali to ni nije loše. Produžit će se fešta od subote barem do sride! -A nama je dogodine Badnjak u nedilju, a Božić u ponediljak!, pratio je na svom kalendaru don Joze. -To je dobro! Nediljon nema škole, pa kuvarica Luce neće dici servirat parizer ko inače za marendu na Badnjak kad je post! -Ajde ja mogu učinit da u ponediljak kad vam je Božić izađe proglas od sanitarne službe da je epidemija ošpica, pa dica neće morat u školu!, galantno je ponudio Joško. -Svaka čast zenzo!, obradovao se ponudom imenjak. -Ali samo pod uvjetom da mi za Veliki petak ne pivate zorom onako glasno Muku gorku. Lani se čulo do Pliševca!, prigovorio je drug. -Aj dobro! Reć ću sopranima da ne dižu ton visoko, a basima da pivaju više de profondo, a manje forte, pristao je velečasni. -Onda imamo Prvi maja. Tu te Joze molim da počnete s krunicom svibanjske pobožnosti malo kasnije, dok se svit vrati s uranka iz Baške Vode! -Dogovoreno, potvrdio je pop i furbasto promrmljao -To ti je na imendan! Sveti Josip radnik! -Ne zahebaji!, ražestio se Joško -En ti takvo ime! Da se barem zovem Jadranko!, bubnuo je.
Don Joze je znao da će ga navući u trapulu pa je slavodobitno rekao – A ja se baš ponosim šta nosim ime ko najveći sin našeg naroda! Čuo sam da mu i uzoriti kardinal čestita svake godine imendan i da mu je drago! Joško se tek tada sjetio da je i maršalu Titu krsno ime Josip. Malo se zbunio i brzo privolta. -Ne stojimo loše ove godine! Još imamo 04.07. Dan borca i 27.07. Dan ustanka. Pada li vam šta u te dane? -Na 27.07. je sveti Klement, ali nije naš makarski, nego Klement Ohridski. -Onda smo učinili dobar posal!, zadovoljan je bio drug Joško -U to ime, nalio je Jozi bićerin -Živio zenzo! Velečasni je taman krenuo nazdraviti, kad mu je pogled pao na nešto u kalendaru. Problijedio je i bićerin mu je ispao iz drhtave ruke na pod.
-Ajme!, zajaukao je prestravljeno. -Šta je?, skočio se Joško. -Tijelovo! -Šta Tijelovo, pa s njim nismo nikad imali problema. Učinit ćete mini procesiju na šimatorju i gotovo! -Vidi datum!, promucao je pop. –25.maja! -Dan mladosti!, rekli su smantano u glas. -I šta sad?, titralo je pitanje u zraku Danicine kužine. -Pa di ste stavili Tijelovo baš na Dan mladosti, naljutio se Joško. -Nismo stavili, nego je oduvik Tijelovo 60 dana posli Uskrsa u četvrtak, katehetski je izbiflao Joze. -Dobro! Nekako skrati misu da završi dok štafeta dođe na Kačić! Ove godine se nosi i jedna improvizirana lokalna štafeta kao pozdrav onoj pravoj šta će se drugu maršalu pridat u Beograd! Imamo i lipi program, a mala Dušanka piva ‘Druže Tito mi ti se kunemo’! -Koja Dušanka? -Dušanka Matina! -I nama ona piva ‘Panis Angelicus’ za vrime pričesti da bude svečanije, jer dolazi biskup Franić. Eno je vježba s časnom Hrvoslavom ima šest miseci! Drug Joško se zapeškerio -Ne dam Dušanku! -Ne dam ni ja!, ražestio se don Joze.
Dušanka je bila gimnazijalka. Normalna zdrava cura, angažirana jednako na omladinskim radnim akcijama i u crkvenom zboru. Zbog toga nije imala nekih problema. Niti je angažman smetao popu niti omladinskoj organizaciji. Imala je lijep sopran, zreo za školovanje. Sada je i ne znajući upala u zamku. Pjevati maršalu ili Tijelovu?
Čuvši buku iz svog stana Danica je poželjela susjedi -Laku noć! I krenula vidjeti što se događa. -Jeste li maniti obadva!, ukorila ih je s vrata dok su naizmjenice urlali -Ne dam Dušanku! -Ako vas ko čuje reć će da se svađate oko kakve ljubavnice. Natočila im je čašice i nekako ih smirila.
Čula je u čemu je problem, malo produmala i iznijela spasonosni plan. -Procesija, pištula i biskupova propovid, koliko bi to sve skupa moglo trajat?, postavila je pitanje don Jozi. -Najdulje uru i kvarat. Nastavila je s planom -Onda dolazi pričest. Mala piva dok pričest traje. Di će bit otprilike štafeta u tu uru?, zapitala je druga Joška. -Negdi oko Centrala! -Vako ćemo! Kad budete oko Centrala neka mladost počne skandirat Tito-Partija! To će se čut do crkve. Meni će bit signal da malu Dušanku odvučem u sakristiju. Tamo će nas čekat šalturica Jelka. -Zašto šalturica?, iznebušio se župnik. -Zato jer će mala imat duži modri kotul na sebi. Nije red da se prizneta prid biskupa u mini suknju. Opet nije ni red da na Dan mladosti piva u kotulu do poda ko da je koludrica. Jelka će joj ajn-cvaj puntapetima zakačit suknju da izgleda kraća. Imat će bilu košuju. To može svugdi proć. Samo će ispod koleta uvalit kadinelicu s križen da se ne vidi i zakačit ću joj jedan falsi crveni gariful na prsi. Eto tako će bit sve tip-top antilop!, zaključila je svoj taktički plan Danica.
-Bog te blagoslovio!, kazao je don Joze. -Sve ću učinit da te iz higijeničarke unapride barem u kurira za poštu!, drugarski joj je stisnuo ruku Joško. Još su se jednom kucnuli bićerinima.
Sve je išlo ko po loju! Dušanka je ‘Panis angelicus’ pojala tako anđeoski da je i biskupu potekla suza. Izletjevši iz sakristije u pravi čas otpjevala je i ‘Druže Tito mi ti se kunemo’, tako moćno da joj se pridružio zbor oduševljenih građana. 25.maja te 1978. godine kada su se Dan mladosti i Tijelovo susreli ispod istog datuma u kalendaru, prošao je u harmoniji i bez skandala.
Dušanka je od pretrpljenog straha dobila laganu fibricu i poštedu od pohađanja nastave na tjedan dana. Don Jozi i drugu Jošku trebala je opet cijela godina da jedan drugog oslove sa -Zenzo! Danica je postala kurirka i portirka.
Je li sve baš tako bilo? Baš tako možda i nije, ali slično je. Tko se sjeća potvrditi će, tko ne zna doznao je u još jednom điru Kamarina.
Piše Marino Srzić / foto privatni album
