U prošlom smo se điru Kamarina prisjetili jedinstvene pojave u povijesti pučanstva, nazvane zafrkantski i bez zlih namjera; ‘repriziranom evangelizacijom Hrvata’. Proces je 90-ih godina prepunio crkve gorljivo bogoljubnom pastvom, pa onda banke do naših dana solidno ispraznio. Kad smo se već takli evangelizacije valjalo bi se pozabaviti i demokratizacijom. Nije da se pod domaćim nebom nekoć davno nisu lomila stranačka koplja u bespoštednim izbornim bitkama, no sve je to bilo ‘pura i mliko’ prema onome što nas je očekivalo. Konačno je osvanulo sunce pluralizma i pravo puka da na izbornoj karteli zaokruži nekoga od povjerenja bez uplitanja glavonja iz Beča ili Beograda.
Negdje ovih dana, pred 32 ljeta, točnije 5.veljače godine Gospodnje 1990. glavno pravosudno tijelo SR Hrvatske izdalo je rješenje o pravu na registraciju i djelovanje osam stranaka. Nećemo ih nabrajati. Neke su još preživjele, neke se zajedno ušufigale u teči demokracije, a neke zauvijek zagorjele u loncu višestranačja, te poput dima s komina pluralizma zauvijek nestali u ariji političkog zaborava. A krenulo je ovako…
Još na oprezu, ali u fermi kao terijeri pred sezonu lova, svi su bili spremni za novo doba. Iz baula su izvađene stare zavjetne zastave i dekoracjuni, te se s antikim memorabilijama počelo špancirati.
Dojučerašnji su se prijatelji posvađali, dotadašnji neprijatelji pomirili. Budnice i domoljubni taktovi su treštali na sve strane najavljujući najizgledniji ishod prvih slobodnih izbora, pobjedu najveće stranke s nacionalnim predznakom. No, nisu se dali ni ostali. Svi disidenti, utamničeni, proganjani, najednom su izašli iz buža. Stare su se žrtve počele grupirati u čudnoj kombinaciji. Sjedilo se po kavanama i žugalo do jučer anti-državnim jezikom.
Šjora Antica nije nikad bila vlasnicom niti jedne članske knjižice, ni partijske ni bilo koje druge organizacije, no za politiku se žarko zanimala i dobro bila upoznata sa svim kužinama koje su pratile prevrate u njenom dugom životu. S uzbuđenjem je procjenjivala novonastalu situaciju i reakcije sugrađana u friškim okolnostima. Zahvaljujući dobroj poziciji ponistre imala je potpuni uvid stanja na najfrekventnijem štekatu u gradu. Zauzela bi svako jutro osmatračnicu dok je iza nje dežurala vjerna ekipa istomišljenika iz susjedstva. Prateći situaciju kanočalom, prenosila im je zbivanja na terenu. Baš kao komentator utakmice s pretpotopnog radio-prijamnika.
-Eno je sio oni Mate Skojevac guba od čovika, šta mi 1948. nije tio dat bonove za spizu. Rekla sam mu da mi vrati vriču brašna koju sam mu pribavila kad su bili gladni, pa me ošinio po slipočnici, prisjećala se – A da vam je vidit ko mu je doša za stol! Nikola Rvat, a baš ga je on nazad 20 godina špija da je piva u Malog mornara ‘Jasna, glasna’! Sud će svita! Ovo je ko da su na kavu šoto-braco izašli Edvard Kardelj i Maček!, užgala se Antica. –Neka!, ublažavao je susjed Branko, sudski službenik u mirovini. –To je pomirba Hrvata! –To je pomirba mutežine, odvratila je -Čast pomirbi, ali ovo je šporka rabota. Sin od Nikole Rvata je glavni u stranku koja će dobit, a Mate Skojevac drži u sebe dokumentaciju šta će dobro doć novoj vlasti.
– Ruka ruku mije! –Obraz obadvije, dovršila je lizioltaruša Zanze, susjeda iz prizemlja i nastavila –Ja sam baš nikidan bila u matere Mate Skojevca. Ona je žena na mistu, uvik je bila za crkvu. Odnila sam joj Glas koncila. Za pravo reč Mate drži do matere, toplo joj je ko u škatuli. Gorilo je ko manito. Lože sve nike famscikle, na kojima piše ‘karmakteristike’. Bilo mi je čudno šta ne gore drva, ali kaže da joj je sin reka, da karta najboje grije. –En im jarca njiova!, odmah je sinulo Antici -To pali doma karakteristike, šta su ih skupjali o judima. Donio ih je doma iz kancelarije! Ebena Udba! Iđen tamo! Zanze se rasplakala od straha, a šjor Branko je pokušao fermati. Treća susjeda, Lele, najpraktičnija iz ekipe, preporučila je neka čeka kako će završit izbori, pa da onda dejstvuje. Ali zaludu! Borbena Antica već se zaputila uvjeriti što to plamca u peći Mate Skojevca.
Do Matine kuće je bilo blizu. I na tako kratkom putu, kalom, pa uz Kačić i još koji metar put Bidola, strefila su je pusta iznenađenja. Demokratski maeštralun pirkao je svim kalama. –Šjora Antice?, oglasila se jedna s ponistre–Imate li vi sačuvan oni litret di vam je rođak Marko u monturi Hrvatskog orla, a do njega moj pape? Tila bi ga pokazat unuci. –Imam, ali ti je pape u žandarsku monturu i sprovodi mi rođaka u komandu! Zainteresirana je hitro zalupila škurama. Potom je srela šjor Filipa, starog HSS-ovca. Nagrabusio je više puta i bio zatvaran od kralja, Pavelića, maršala. Antica ga je rešpektirala, jer nije bio šetebandijera. –Šjor Filipe, došli ste na svoje! Zora puca bit će dana! Sad možete pivat šta oćete! –Sad neman kome. Kad vidim ko se busa u prsa rvacka, dođe mi da viknen -Živila Jugoslavija! Ja se povlačim!, zaključio je stari infišanac u sve s predznakom hrvatskog, od pasmine ovčara do sigetskog junaka Zrinjskog. –On je pravi!, promislila je Antica–Lako im je sad udarat u tambure. Di su bili kad je grmilo!
Zazvonila je energično na vrata Mate Skojevca –O Matija, ti si. Matere nema doma. Rekuperala se pa je otišla do fratara. –Je li? Sad se s time fališ, a do lani je morala krit od tebe di iđe! –Ma nemoj tako bona. Šta bi ja drugo bio nego Hrvat i katolik. Ja sam toliko učinio sve ove godine da se Partija uruši iznutra. Ti to ne možeš razumit. –Razumim ja da si ti narušio pola mobilje u kancelariji kad si orja s onom čistačicom. Eto šta si urušio! Spominjanje te epizode Mati nije bilo po guštu, pa je privoltao –Vidiš moja Antice šta se događa! Konačno ćemo birat ljude koji će nas vodit! –Znam ja šta se događa! To da ćeš okrenit jaketu ko u maškare, ali te znan tico dok si jaje bila! Čujem da ti gori fugera tuta-forca. Dim ti je iz fumara ko da objavljuješ novoga papu. Znam šta pališ! E da ne bi govorila okolo, sad ćeš mi pokazat šta je ostalo na papiru od onoga šta ste špijali jude sve ove godine!
Mate nije rekao ni slova. Znao je da je opasna. Imala je više veza s nove političke scene u nastajanju. Sve zahvaljujući starim uslugama i intervencijama u gadnim vremenima. Zato je i sačuvao četiri fascikle, sve do jučer deponirane u duboke škafete njegove komitetske kancelarije. Na jednom je pisalo Antica, na drugome Branko. Na ostala dva Zanze i Lele. –Misusovo!, prikrstila se -A ja sam mislila da ću dobit samo dosje od šjor Branka, a evo još i moj. Pa još i od one dvi kukuvije Zanze i Lele. Kako su one bidne bile opasne po sistem? Odšpartala je doma s boršom punom dosjea. Na pijaci je uzela dva kaula da pari da je bila u spizi. Osjećala se kao ilegalka. Kao kad je prenosila u Makar poštu zaobilazeći karabinjere i ustaše ili krijući od narodne milicije u prsima materijal iz Argentine, u proljeće 1970. godine.
–A lipoga kaula, rekla je Zanze ugledavši frišku verduru kako viri iz borše. –Je puno lip, a ispod su dosjei. –Nikad čula za tu zelen šta se zove dosjeji, zbunila se Zanze -Je li se šufigaje ili je za lešat? –Šufigavali su oni nas na lagano 40 godina, sad ćete vidit! počela je Antica vadit fascikle pred očima začuđenih susjeda.
Evo što su nakon toliko godina doznali o sebi kao ‘licima opasnim po sistem’. Redom… Branko je okarakteriziran kao antikomunista, suradnik stranih službi, buržujski liberal i mogući mason. Antica kao agresivna kritizerka narodne vlasti, sklona ekscesima, izrugivanju sistema i blaćenju socijalističkog uređenja. Zanze kao klerikalni element i raspačavač vatikanskih propagandnih letaka. Lele kao davna ljubavnica talijanskog fašiste i švercerica devizama, spremna na izdaju radi vlastite koristi. -Koji smo mi bili opasni elementi, mogli smo učinit desant na Dedinje i za žuntu dignit dinamitom cilu Makarsku u lagum da smo tili!, ironično je prokomentirala Antica. –A vidi ko nas je špija!, ugledala je u dnu imena doušnika. –Ko!?, zborno su graknuli.
Nije htjela odati. Pobjegla je u kondot, sve iskidala i pustila vodu. –Pu!, pjunila je na komadiće karte koji su raskvašeni zauvijek odselili u kanalizaciju. –I svi danas veliki domojubi!, gorko je promislila. Izašla je iz banje i postavila pitanje svih pitanja te tekuće 1990. godine –Za koga ćemo glasovat na izbore?
Pitanje je unijelo raskol između susjeda i dok nisu ubacili listić u glasačku žaru, vodila se žestoka bitka u portunu. Kasnije je ionako bilo svejedno i mir je opet zavladao.
-I onda, šta je demokracija?, pitao je netko mudru Anticu. Od šuba je ispalila -Demokracija je riceta za spizu dobru, ali zahebanu! -Kako to?, upitali su je zbunjeno. -Evo vako. Ukradeš dobru ricetu od neke stare kuvarice šta je jubomorno čuva i ne da nikome. Sve skuvaš kako piše, a ispadne tako da ni mački ne bi dala izist. Onda se sitiš da je u ricetu pisalo sve šta ide, ali ne i koliko ide. Od oka si stavja i papra i soli i začina, pa je ispalo i žestoko i bjutavo. Tako smo i mi dobili ricetu od napredne Europe i Amerike kako skladno počet s novon državon, ali smo u ti lonac demokratski burtali i šta triba i šta ne triba. Sad kusajmo, dok ne izrigamo!
Cijeneći kulinarsko-demokratska iskustva šjore Antice, treba ostati rezerviran glede ovakve teorije. Nećemo valjda preferirati nedemokratska uređenja. Ipak, upoznati sa svim paštročima koji šire nemili vonj iz navodno demokratskih bronzina, dođe nam da uskliknemo još jednu Anticinu parolu –U rukama falsuna je demokracija za narod nemila zahebancija! Pametna je bila Antica! Nismo ni mi maniti, samo šta se ne sitimo na vrime!
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
