-Kaputić kvalitetniji 93 eura, zapisivao je Ivo, a Jadranka nastavljala -Bolje da je skuplji ali da vridi! – Kabanica nepromočiva 71 euro. Uz to iđe i trenerka s kapuljačon 27, zbrajao je dalje, a supruga nadožuntala -Dodaj još i ovu vešticu, vidi kako je lipa, a samo je 30 eura. -Ajde neka veštica i uz nju još ovi điletin 24. To je sve zajedno, kontao je Ivo cifre za narudžbu s internet shop-stranice. -To je 245 eura! Puno! A di su još igračke i torta za rođendan, zabrinuo se, pa onda pomireno kazao -A šta ćeš kad imamo samo nju! -Tako je!, složila se Jadranka -Neću dat gušta da je najgora među svojom vrstom!
Vjerojatno promišljate kako današnji roditelji griješe trošeći novac za markiranu dječju odjeću i usađuju potomcima nezdrave navike. Ali Ivo i Jadranka obožavaju svoju ‘malu’ i ne znaju drugačije. Njihova mala ipak neće nikada upasti u trapulu potrošačkog mentaliteta! Zašto? Zar je djevojčica već organizirana aktivistica kontra konzumerizma? Nije! Stvar je u tome da je ‘mala’, ustvari pas. Cijela markirana narudžba nije namijenjena nekoj maloj Luci, nego maloj kujici Kiki. Ljudi imaju pravo svoj novac trošiti kako hoće, pa i tako. I autor redaka sretni je vlasnik kućnog ljubimca, ali kako kaže poslovica: ‘Šta je prislano, ni mački nije drago’ Danas u Kamarinu o suživotu roda ljudskog i životinjskog.
S magaradi, ovcama i kozama, lokalni je puk bio na ‘per tu’. I to ne samo težaci, nego i građanstvo. Revanje sivonja čulo se do rive. O kukurijekanju da i ne govorimo. Kapunjere, haremi puni prpošnih kokošica, bile su prateći objekt većine domaćinstava. Sakriveni zidovima po dvorima kuća, kokošinjci su se uklapali u urbanu sliku.
Kada je jedna fijenija familja, pozvala na ručak važnog gosta, namjestili su trpezu u dvoru. I upravo se gost mašio za butić mladog pulastra, kad se desila dežgracija. Kvočka iz kapunjere u kantunu dvora, aterirala je svom forcom na stol i otela mu slastan bokun iz ruku. Usput je lepurajući napravila ajram-bajram, pa je tavaja s cijelom opremom završila na podu. Najprije su se svi zblanili, a onda počeli smijati. Samo se službujuća cura gorko rasplakala. –Ne plači Mande, nisi ti kriva!, tješila je gospodarica –Ne plačem ja radi razbijenih pijata, nego mi je milo radi tužnog srca majčinog. Oti je pulastrić bio sin jedinac naše kvočke Biserke!
I koze su meketale samo koji metar od Kačića. Držane radi friškog mlijeka, upotpunjavale su dostavu mljekarica. –Mala brzo doma, sad će doć modistica Matulićka za isprobat ti kapelin!, zazivala je mater kćer –Evo majko čim privežem kozu!, drito je iz paše gospojica krenula na probu novog šešira. Čini se karikirano, no stvari su zaista tako stale.
Uz gudane za pršute, te tuke za Božić, sinergija beštija i ljudi bila je cjelovita.Oko najmižernijih patrolirale su pantagane. Mačke, spremne na boj kontra šporkih neprijatelja sirotinjskih domova, bile su dobrodošle. Našao bi se i koji greziji pas autohtone sorte ‘punokrvnog makarskog hebenda’. Otmjeniji su držali pse s ‘nobile’ genealoškim stablom, kakvog su i imali i sami.
Rasnog psa poželio je ranih 70-ih i mali Miše. Dječaku su roditelji zapeli u Sidneyu u stjecanju dolara, te je skrb povjerena popustljivom didu Jaki, energičnoj babi Nevi i šunjavoj teti Mari. Razmaženku je starčad udovoljavala u svemu. Mali se huncut probudio jednog jutra s fibrom.
Baba Neve je provjerila stanje žive u provinu i objavila –Četri unce! –Sukja iz njega ko iz fugere!, zakukala je teta Mare. –Temperatura je prišla 38.5, triba zvat doktora!, zabrinuo se dide Jako. -Ja bi po velečasnog za bolesničko pomazanje! sjetila se teta, ali je brzo umukla, da ne dozove đavla.
Onda je baba detektirala uzrok ognjice dojavivši iz kužine –Ne triba zvat ni popa ni doktora, dođite vidit šta je u škovacama! Nagnuti nad kantom ugledali su gomilu otribina od krumpira. – En ti jarca, nije bilo tliko kumpira ni za Badnjak kad smo činili fritule i bakalar! Odakle sad to?, nije mogla dokučiti ‘kumpir-misteriju’ teta Mare. Dide i baba su shvatili.
–Ajde dušo reci svome didu zašto si izio skoro mažu sirovih kumpira. Znam da je to berekinada za dobit fibru, ali u školi je sve tip-top. Zašto onda? –Da mi se smilujete!, pokriven do grla inbotiljom mučenički je zavapio mali. –Misusovo, a šta ti fali? –Kućni jubimac!, živnuo je naglo.
Najprije su mu skinuli fibru narodnim metodama. Baba ga je mazala kvasinom, a teta trljala svetim uljem. –Šta to radite od maloga?!, naljutio se dide –Uje i kvasina! Da ga stavite u terinu bio bi taman za salatu! Uvalio mu je u pešnje Bayer-aspirin i upitao –Kojega bi jubimca tio? –Pasa! –Niti čut!, skočila je baba -Malo mi je dlaka šta teti Mari opada kosa, sad bi mi još triba i pas! Uzmi koju drugu beštiju! Evo jednoga maloga grdelina, da nam piva! Teta Mare je imala zanimljiviji prijedlog. -Ja bi recimo vola šta je Ditića Isusa grija dahom u Betlehemskoj štalici. Ako ne to, onda štogo od koristi. Jednu lipu sansku kozu, da nam daje mliko, pa ćemo činit biklu s mladim vinom! –Kako da ne!, dalo je u glavu Jaki –Onda toga vola možeš držat privezanog u tinelu, a kozu vodit u pašu priko rive! –Kako su ova današnja dica razvijcana. A ja nisam ni znala šta su jubimci, uzdahnula je baba Neve. –Kad nam je meštrovica dala da učinimo sastavak o najdražoj beštiji, jedna je pisala o malom janjetu, jedna o piletu, a ja o pantaganama. Toliko ih je bilo u našoj konobi da sam se sa dvi i sprijateljila. Učitejica me ukorila, a ja sam joj rekla –Ona šta voli janje će ga ispeć, ona šta voli pile će ga fažanat, a ja moje jubimce neću izist! –Izili su oni tebe! Odgrizli ti mali prst na nogu, pa zato nikad ne nosiš šandale!, spustila joj je teta Mare.
–Kuco bleke!, nije ih mogao slušati Jako i kazao unuku –Ja te razumin! Pas je čovikov najbolji prijatelj! Moj je dide uvik ima pasa za ić u lov. I ja bi ga volio imat! –Šta će tebi pas!, napala ga je Neve -Dide ti je lovio zeceve, a šta ćeš ti lovit? Gundevaje? -Jako je nije obadavao -Kaži Miše koju bi vrstu pasa?
Najprije su izrazile želje baba i teta. -Ja bi onoga, šta ga zovu beštija svetoga Roka. On je svecu nosio kruv u šumu kad se razbolio od kuge. Tako bi moga i meni nosit tečice u Bazanu, kad me tamo sprdite!, rekla je teta. –Ja bi onu Lajku, šta je letila s Rusima na misec. To je jedan moderni pas. Šta će mi antiko?, izjavila je baba. –Ja oću dogu!, raskrivio se mali. Dide je znao ponešto o pasminama, pa je sumnjičavo komentirao -Baš dogu? –E baš dogu i samo dogu!, tvrdoglavo je potvrdio. Teta Mare se odmah uplela–Baš se lipo zove! Goga! To ko Goga iz Niša, šta je u nas litovala. Puno dobra ženska ota Goga, neka je onda i pas gogo! Didu je dalo u glavu–Muči! Šta ti znaš o pasima, šta znaš o kinologiji? –O kinologiji?, zapeškerila se teta –Ja sam ponosna šta ništa ne znam o kinologiji! Tamo samo gude iđu da ih svako malo doktori doli vižitivaju! –Ki-no-lo gi-ja! A ne ginekologija!, pozvizdio je Jako –Đava jedan!, nije se dala Mare.
Babe Neve se nečeg sjetila. Ono čega se Jako i bojao. –Doga? Je li to oni veliki ko tele, šta je skočio na mene kad smo bili na trajektu? –Ma ne, pokušao je spasiti stvar –To si pomišala, ono je bio dog, tako kažu Ingleži za pasa! –Ajde dobro, promrsila je– Može onda ako je malešan! Miše je taman htio zaustiti kako je doga jedan veliki i strašni pas, ali mu je dide učinio fintu da bude kuco.
Došao je dan dolaska ljubimca. -Pari da nam biskup Franić dolazi u pohod, a ne jedan ćuko!, krstila se Mare –Je li sramota da dica gladuju u Afriku, a vi ste tolike šolde potrošili za toga Gogu! –Skup jer je iz legla koje je osvojilo ordene po izložbama!, objašnjavao je Jako. –I moj je otac ima dekoracjune iz rata, pa niko ne bi da ni dinara za njega!, bila je uporna.
Poduzetnoj Nevi je palo nešto napamet –A je li Jako, oće li on vridit za štogo zaradit. Ja sam čitala u Arenu, da jedna gospoja živi od pasa. Taj se njen zove…Čekaj kako ono? Nešto daje na kavu, je li koguma? Nije! Znam! Čikara! Čikarava!–To je čiuvava!, pokazao je joj je mali Miše sliku iz enciklopedije ‘Svijet oko nas’ – Pari viverica, a ne pas! Al ima bit da je žestok. Ota gospoja kaže da toga čikaravu daje za…, bilo joj neugodno pred malim, te je namignula na prisutne punoljetne –Da čini sa ženskim pasicama one stvari. Pa da se izležu malešni i proda ih za velike šolde! –Neću prodavat pase, neću one stvari!, raskrivio se Miše –Oću ić s njime u borbu sa svojom vojskom iz kale kontra vojske Sinokoše! –Muči! zaprijetila se baba -Ajde mi pokaži tu dogu u libru. Da vidim kako izgleda. Dide joj je podmetnuo pod nos fotografiju mladunčeta doge. –A lip je! Oće li narest puno? –Ma kakvi!, maslao je Jako. Još koje kilo i to je to. –Jadan ti sam kad počne krešivat, neće stat do 50!, mislio je u sebi.
–A kako ćemo ga krstit?, sjetila se teta –Ja bi mu dala ime Rex. Tako se zva pas druga Tita šta ga je spasio kad je bila ofanziva na Drvar. Niko ga ne bi smio dirnit, njanke Komitet. Ako bi koji glavešina kaza: Biži s tim pasom! Odma bi mu spustila: Ovo je Rex praunuk od maršalova pasa! Ajde ga sad kreni!, uživjela se Mare u situaciju.
-Ne vaja Rex, pari ko ime za detrđent!, negodovala je baba Neve -Ja bi ga imentovala Rade. Tako se zove oni divjak, šta nam je ukra 353 kvadrata zemje za sebi učinit put! Ako bi naš pas učinio potribu prid kojim portunom, vikala bi na vas glas: Vidite svitu kako se Rade posra na kali!
Očitovao se i Jako –Neka se zove Murat. To je moćno ime. –Bože sačuvaj!, uskokodakale su se ženske -Pa da nas tuži za uvredu časti Ane Muratova, šta su joj oca zvali Sabja Muratova! -Šta ćemo sad?, rezimirao je dide–Imamo Rex, Rade, i Murat.
Odlučio je Miše –Zvat će se Blek Stena!, uskliknuo je ime omiljenog junaka iz popularnog stripa.-Ajde nek je Blek, ali di još i Stena?, zakolutao je očima dide. –Oću baš Blek Stena!, branio je čast strip idola. –Dobro, ali ćemo ga zvat Stijena ili bar Stina, nismo Srbi, pokušao je jezično svjesni Hrvat dide Jako.–Neću Stijena to je bez veze! On je Blek Stena i gotovo!, nije se dao mali.
–Ja ću ga zvat Škrija šapnula je Neve Mari–A ja Kongula, odvratila joj je ona.Otvorila su se vrata i ušao je Prometov vozač, koji je dopremio kućnog ljubimca iz Zagreba. U rukama je držao malo nježno klupko vlažne njuškice.
-Blek Stena!, oduševljeno je uzviknuo Miše! –Stijena, nadožuntao je dide.– Škrija!, raznježila se Neve . –Kongulica!, zatepala mu je Mare.
Prišao je najprije Nevi, pronjuškao joj cavatu i obilato je popiškio. –Nema veze!, neočekivano je smireno reagirala.Blek Stena je odmah postao neupitnim gospodarom. I dok je Neve smišljala što bi mu spremila za večeru, a Mare dvojila koji bi mu lancunić za košaru bolje pasao, s rišelje ili toledom vezom, Jako je panično razmišljao –Moj Stijena, samo polako rasti, ne žuri! –Smišan li si tako malešan!, gugutala mu je Neve, a Jako se preznojavao.
To je bio povijesno-fjabasti pregled o suživotu Makarana s beštijama. Dragi pratitelji Kamarina, volite svoje ljubimce, ali ne činite pri tome arlekinade ni od sebe, ni od njih. Usput, povremeno se sjetimo i na ljude…
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
