Čak i oni stariji od navršenih par desetljeća, danas blijedo gledaju kad im u razgovoru spomeneš bronzin, gvantijeru, munitu… Da navedeni antiki izrazi označavaju lonac, tacnu i sitniš, nikad nisu čuli. Bitku s književno pravilno izrečenim; prozorima, sjedalicama i zahodima, izgubile su čak i nekoć uobičajene; ponistre, katrige i kondoti. Dobro se još drži tradicijsko nazivlje za alat, pa kacavida nikada neće biti odvijač, a šrafcigeru su šanse još manje. Ribarenje je sačuvalo leksik u potpunosti, te teško da će –peškafondo dobiti ikad zamjenu u ‘priboru za ribarenje po dnu’.

No, u fazi priprema za turističku sezonu, nije zanemariv broj mladih iznajmljivača, sve rodom i podrijetlom Primoraca, koji će za zbigecavanje svojih apartmana po trgovačkim centrima tražiti ‘karniše’. Neće im pasti na pamet priupitati trgovca za novu  kolekciju bonogracija. Možda i zato što unaprijed pretpostavljaju da bi ih rijetko koji prodavač i razumio. Slično bi prošli i kad bi upitali –Imate li zastornice dužine 2 metra? Ovaj književni izraz nikad nije zaživio.

Kad je tako s nazivljem, što je tek onda sa značenjima pojedinih pojmova? Da je na vremeplovu pomaknuti škveru unatrag, neki bi današnji mladac ostao gladan kada bi ga prababa, vrsna kuharica srčano ponudila –Jesi li gladan? Imam ti fažananog kosića, jutros ulovljenog na plonku, a ostalo mi je i samaštranog jezika. Za prste polizat! Sve to samaštravanje i fažanavanje, nasljedniku iz budućnosti zvučalo bi poput imena za novi tip koronavirusa ili naziva nekog brenda, pa bi zahvalio na ponuđenom i ostao praznog štumka i pored punih teča. Kako su nam se tek onda stari snalazili s pojmovima za koje su po prvi put čuli? Teško, ali im se ne može zamjeriti, jer su se zdušno trudili.

Oglas

Dok se puk još nije imao prilike konzultirati sa svemogućim internetom o problemima koje ga tište, počevši od najmodernije metode kuhanja jaja u šorbulu, pa sve do izbora bračnog partnera, za savjete se obraćalo onima s viškom soli u glavi. Viška su soli obično imale babe i neudate tete.

Teta Ane je malome Vinku stavila u glavu već od malih nogu kako je ‘viverica tica jer leti s grane na granu, samo šta nema kjun niti leže jaja, ali to nije važno. Važno je da leti, pa neka nema krila’ Od takve se uvrnute domaće zoologije Vinko nije mogao osloboditi ni kao uspješan student prirodnih znanosti.

Oni zainteresirani za više informacija o ‘prirodi i društvu’, prelistali bi i pokoji libar. Ostala saznanja o svijetu, izvan teritorija omeđenog Biokovom povrh nas i morem šoto nas, prikupljana su od studentarije, pečalbara pri povratku iz neke od Amerika ili od pomoraca nakon završenog đira navigavanja.

Mnoštvo je informacija znalo izazvati zbrku u makarskim glavama, pa bi se misli ukuhavale u najmaštovitijim kombinacijama. Problem bi nastao kada bi teče, (čitaj glave), bile pliće zapremine. Tada bi sadržaj s podacima prelazio preko ruba, a ostaci bi se pomiješali i zagorjeli, te ne bi više imali veze s pravim značenjem.

Primjerice, ajde ti objasni Ruži Lugarevoj znanstveno dokazanu činjenicu o kori plodova kao bogatom izvoru vitamina, a da joj možđani sve shvate kako Bog zapovida.

Ruži je jedna napredna učenica građanske škole, pred tolom na pijaci kazala -Teta Ruže vidim da vam je mali slab i meškinjast, je li mu čistite koru od jabuke za izist? -Nego šta! Nisam ja nepismena čobanica koja ne zna da se u kori mogu nakotit otrovi, spremno je odgovorila -Još mu sve isićem na bokuniće i prođen kroz štruka-patate, jer je lin grist! Ukopat će me njegovo neiće! -E pa nemojte više tako, išla ju je dobronamjerno podučiti djevojka -Neka grize sve sa korom! Tu je najbolji izvor vitamina! Vidit ćete kako će se refat! -Bog čerce blagoslovio i tebe i te vetaminte, šta si me tako učeno svitovala! Ako kreši i unce darovat ću te velikim krokantom kad se udaš!, blagoslivljala je zahvalna mater.

Mali je tišikavac zaista krenuo zdušno mumati i to prema preporuci, sve s korom. Ruže je bila sretna. Debulani je sinčić brzo krešio na balanci i kvasao ko spuga u moru. Ali onda krenuše novi problemi.

Počele su velike muke s probavom. –Tiskaj to žešće da ti se criva ne zacimentaju, sokolila ga je mater dok se natezao na kondotu, no iz dana je u dan, sadržaj koji valja izbaciti iz sebe, postajao sve tvrđi i problematičniji. Nije bilo druge nego odvesti ga likaru.

–Mali je vidim lipo napredova, ne pari više ko Čičilovo magare, nego ko rumena jabuka!, primijetio je likar -U čemu je onda problem? –Ne može na stranu da prostite! Pati od nemile štitikece!, požalila se Ruže. –A šta mu dajete jist?, nastavio je doktor s ekspertizom. –Sve s korom! Jabuke, kruške…, nabrajala je. -To je dobro! Kora je puna vitamina i pospješuje probavu, ne znam kako onda ne može… Ruže ga je prekinula nastavljajući slijed -Sira, pancete… -Ma šta panceta?!, išempja se stari medicinar -Pa pancetu s korom! Ispočetka mu je bilo tvrdo za grist, ali sad drobi ko makinja! Je li šjor doktore da sam to pametno učinila. Jer računala sam ovako; ako je u kori od mižerne jabuke tako puno tih vetaminta, onda ih je barenko duplo više u kori od kripne vlaške slanine!, ponosno je izložila teoriju. -A da mu probate dat da glođe jednoga živoga gudina?, na rubu je očaja, iscrpljeno kazao liječnik. I taman je Ruže htjela reći kako se toga nije sjetila, kad je likaru udarilo u glavu -Primitivci! I Zulu pleme je zdravstveno svjesnije od vas. Jeste mogli maloga ubit, ugušit, učinit mu zapetljaj criva!

Malešni je prestao s mumanjem koža životinjskog podrijetla, te se i probava regulala. Ipak do kraja je života čistio svu koru s voćki, pa i onu s grožđa i trešanja. Iz predostrožnosti! Toliko o prvim spoznajama o ‘vetamintima’ kod domicilnog stanovništva.

S novitadma vezanima za spizu, bilo je različitih dilema. Posebno u nastojanjima domaćih kuharica da u jelovnik ubace nešto novo.

-Kad vam kažem gospoja Jelo, objašnjavala je Mica iz Novog Sada, supruga vojnog referenta na službi u Makarskoj, našoj Jeli Financovoj. -To da dodate u supu kad na ručak goste pozovete, tražit će tanjir više! -Neš’ ti spize!, nije bila oduševljena Jele. -To je još moja baba činila. Izdrobila bi trieštnski kolač u vruću juvu i to se zvalo panibrod! -Ma kakav bre panbrod! Krutone da stavite u supu, pa da vidite! Jele nije dala gušta Mici da ne zna šta su to krutoni. Naš panibrod je gucala od malih nogu, ali za nešto luksuzniju verziju prepečenih kockica kruha začinjenu ponekim začinskim biljem, to jest za rečene krutone, nikad nije čula. Iz ponosa je činila fintu da je razumije -A znam za to! Poslužit ću prvom prilikom kad mi dođe kogo od bojeg svita na ručak.

Prilika se brzo ukazala. -Neka bude nešto špecijalno, preporučio joj je muž -Nešto novo i moderno, da ne misle da smo sejaci! On mi je vrlo važan u službi i ako bude zadovojan moga bi i avancat! A i gospoja će doć s njime!

Jele je naumila napravit jedan dobar šug s njokama i za slatko štrudel koji joj je baš iša od ruke. Prije toga bi poslužila i lešadu sa šalšom, a na početku masnu goveđu juvu. Činilo joj se grezo za tako fini svit burtat u juvu fideline, pa se sjetila gospoje Mice i njene ricete. Nije više bila sigurna kako se zove ono šta sliči na naš panibrod, ali se dosjetila.

Ušavši u poznatu komeštibile butigu, vlasnika još poznatijeg makarskog zahebanta, odma je s vrata šćeto-neto viknula -Dajte mi kitno jedno po kila kurtona, ali da su od najboje vrste, za važne su goste.

Huncut trgovac je odmah shvatio da je ime krutona za juhu, bidna Jele pobrkala s kurtonima, jednim od naziva za prezervative. -Je li? A ne tribaju vam kurtoni za muža, nego baš za goste? , namignuo je pomoćniku iza pulta. -Ma šta će njemu kurtoni, ali on zna šta vridi? Nego je baš za goste, to je jedan fijeni svit! Trgovac je nastavio s huncutarijom. –Slušajte šjora Jele, to vam je puno skupa roba koju mi ne držimo, ali je ima u apoteku, pa pitajte dok ne nestane. Došla je nova moda od te spize i sad bi je svi tili imat!

Jele je otrčala do ljekarne i zaorjala već na po Kačića. –Šjor apotekar, kitno mi triba jedno po kila kurtona, velika je priša! Šta košta da košta! –Po kila?, zblanio se apotekar –Jel vam to puno? –Đavla je puno kad navale bit će i malo! –Kako navale? Kako možete tako govorit vi, jedna katolkinja i pristojna žena! –I vi ste pristojni, pa bi je opet posrkali! – Ma šta posrkali?! – Moju juvu! Boje nema od Sušaka pa do lipe Boke!, pohvalila se Jele. –Čekajte, zbunio se apotekar –Za šta će te vi duperat te kurtone? –Za juvu! Nego za što ću?

Zabuna se konačno razriješila, pa je ljekarnik odveo Jelu diskretno sa strane i nešto joj prišapnuo. –Ajme! Ubit ću onoga nesritnika iz butige kakvu mi je sramotu učinio!, zapeškerila se od neugode–En ti i Micu i kurtone, da li joj krutone!

Gostima je poslužila juhu s fidelinima. Muž joj je poslije kazao – Svaka čast! Sve je bilo ekštra, ali si mogla štogo fijenije od fidelina! –A šta bi ti rađe?, udrilo je u šufit Jeli –Da sam uvalila u pijat goldune ili kurtone? –Misusovo!, prekrstio se supružnik –Tebi nije dobro!

Novi termini, pojmovi i pojave, izazivale su teštama domaćeg svijeta takve zbrke i konfužjune, da je dolazilo do čestih zabuna i nesporazuma.  Veliki su obol novim saznanjima dali i furešti. Turizam nije samo napunio takujine, nego i glave i ponašanje domaćeg svita, pa je konfužjun u makarskim glavama postao još konfuznijim. O tome u nastavku.

Iz Kamarina ćemo početi izvlačiti na vitrenje stare turističke prilike i neprilike, kao doprinos uspješnoj sezoni. Do daljnjega pazite da vam štumak ne pokvare kurtoni, pardon krutoni iz juhe. Vratite se radije starom dobrom panibrodu. Šta je sigurno, sigurno je!

Marino Srzić / foto privatni album