Nešto zreliji pratitelji Kamarina još dobro pamte tehnološke novitete koji su im život promijenile iz fundamenta. Ni oni mlađi nisu bez sličnog iskustva. Da nam je netko krajem 80-tih prošlog stoljeća kazao kako ćemo ubrzo hodajući kalom moći ćakulati s rodbinom iz Amerike, gledajući ih na ekranu kako roštiljaju kraj bazena u Kaliforniji, rekli bi mu da je nalio glavu u Brejanskoj. No, tada još nismo znali za mobitele. Takvo tehnološko čudo bilo je moguće jedino u popularnoj seriji ‘Ratovi zvijezda’.
Otpor spram modernizacije znao je biti jači od otpora turskom zulumu ili fašističkoj čizmi. Na sve suvremeno gledalo se kao da je pristiglo iz radionice nečastivog. Čvrsto se držalo starih užanci, a novitade su ulazile na mala vrata.
Analize i provjere noviteta vršene su s takvom pomijom kao da je u pitanju neutronska bomba. Ekspres-lonac, zaista je i znao postati bombom. Zbog nepravilne manipulacije jedna je kužina sa svim inventarom otišla u lagum. Lonac je učinio – buum!, i veliki se komad janjećih tripica u prvoj fazi prokuhavanja, našao na plafonu. Lako je bilo što se ruvinjao špaher i odvalila kanela s lavela. To su članovi devastiranog kućanstva nekako i preboljeli. Gubitak tripica im je pao puno teže, te su dišperano mumali puru na mliku umjesto voljenu deliciju nestalu u eksploziji.
Dok su mlađi plaćali pomorce da im s navigavanja donesu neki hit-proizvod, vremešna je garda tvrdoglavo duperavala oprobano. Stari su činovnici žugali na kemijske olovke, puneći i dalje svoja Pelikan naliv-pera modrom tintom koja im je maćavala polše rukava. Šalturice su se odupirale novim šivaćim mašinama, luštravajući Singerice, usput ih nježno hvaleći –Raniteljice moja, da te nije bilo, niti bi stariji završio gimnaziju, niti bi se mlađa namistila u općinu! Još se tvrdilo da ni jedna nova makinja ne može progazjat tako solidno kao stara. O strojnoj izradi bužeta, rupica za botune, dugo se u krugovima starih šalturica gledalo kao na vražje djelo.
Slično je bilo i s novim peglama. Na njih se ronjalo da lancune kidaju umisto da ih šumprešaju, a madre-perla botune spale i speštaju. Za starim se plakalo baš kao i za pokojnom Auštrijom, davnim korteđantima i prohujalom mladošću.
No bilo je i iznimki. Kao u slučaju Jurke Moderne. Ona je cijelog života bila infišana u novitade. Dala bi i zadnje šoldo za neku makinjicu koju još nitko nema. Zahvaljujući američkoj rodbini imala je sreću biti prvom vlasnicom najmodernijih kućnih pomagala. Od tehničkih noviteta nedostajale su joj još samo dvije stvari za cjelovitu kolekciju. Zato se prihvatila lapiša, te u nadahnutom pismu uputila rodbini zamolbu: ‘Dragi moji, svega ste mi iz Amerike poslali, ali bi tila još nešto. Vi znate da sam zimogrozna i da mi usrid lita mrznu noge. Vidila sam u žurnal da ima za nabavit jedan pjumin koji radi na letriku. Zove se letrik blanket. Odma mi ga pošaljite da se za života ugrijen. Još sam doznala i za makinjetu koja izbacuje frigane kumpire. Ja ih volin više od pašticade. Samo mi oni dobro pristaju na štumak. Molin vas da mi pošaljete i ti aparat koji se zove grideza! P.S.-Kumpire ne tribate šavat!’
Rodbina je voljela tetu, a i računala na maslinadu koju je posjedovala, pa su hitno poslali električni pokrivač i fritezu. U paketu su bile i upute na engleskom. Jurka nije bila voljna moliti starog Andriju Amerikanca da joj prevede tekst. –To ću ja sama. Nema šta otić na krivi put! Ipak je otišlo…
Letrik blanket je napunila letrikom i prvu joj se noć činilo ko da je u raju. Digla se toplih nogu bez buganca. Drugu joj je večer dalo u glavu da blanket nije oprala –Ko zna koliko je pjumin skupio čimavica od Amerike dovde! Mogla bi se infetat i dobit bolešćinu!, dumala je lupajući svom forcom u maštilu električni pokrivač i bruškinajući ga kao da je u njemu virus kuge. Kako se do večeri pjumin nije osušio, dosjetila se jadu. –Sad ću ga utikat u šteker, pa će se ošušit na meni, a usput me i steplit! Onda je sve otišlo u prdec. Mokri je pokrivač izazvao kratki spoj i počeo plamcat. –Kako je lipo teplo, ko da mi bije gore pod nogama, ušuškala se Jurka u krevetu. Bije nisu gorjele, ali je gorio pokrivač. –En ti Ameriku i blanket!, skočila se kad joj je vatra zahvatila rub noćne košulje. Polila je vidrom vode ,blanket’, pa zakukala –Mislila sam da ću bit ko u raju, a deboto sam završila u paklu ognjenom! Cijelu je noć sanjala kako gori na lomači nasred Kačića, a ispod nje plamcaju amerikanski ‘elektrik blanketi’. Ujutro je pokrivač razrezala na komadiće, zapalila u špaheru i pepeo bacila u more.
Ni s ‘gridezom’ nije bilo blagoslova. Rođaci su joj poslali najnoviji model. Nije to bila obična pržilica slična teči s dodatkom mrežice. Bio je to aparat koji se zatvarao na vakum, pa nije bilo vonja zagorenog ulja. Trebalo je samo ubaciti krumpire, naštimati vrijeme i temperaturu, i svršila Mare zavit! –Bog ih blagoslovio, mrmljala je Jakica. –Niti smrada, niti freganja tave, niti fleka od uja po koltrinama! Danima je guštala, a onda se ipak malo zahebala. Pobrkala je botune. Umjesto vremena friganja, okrenula je botun za temperaturu na 180 C. –Šta ti je teknika. Stavila sam na 180 minuta to oće reć 3 ure. Sad lipo mogu vanka, učinit spizu i još ako me kogo ferma neće mi bit priša! Srela je rodicu Milicu. Ona joj je referirala–Evo sam intrala lipih srdela. A šta ti imaš za užinu? –Ja ti najvolim frigane kumpire! Eno sam ih stavila u gridezu ima dvi i po ure, taman će se pofrigat dok dođem doma!, Milica je bila nešto edukanija, pa je promptno reagirala–Trčimo bleko, nešto si pomišala. Moli Boga da ti kuća nije u pepelu!
Interventna jednica u sastavu Jurke i Milice, uspješno je štracama podušila užganu gridezu. Onda su nalile po bićerin –Dabogda da pizala ko foj karte, ako više ikad budem duperavala ove amerikanade! Imala sam dva puta izgorit! Šta od blanketa, šta od grideze! To stranjsko ništa ne vridi, nema do našeg antikoga! Milica je nalila još jednu orahovicu i izjavila -Tebe zovu Moderna, a primitivka si. –Nisi jedina! I nije bila. Zabilježen je popriličan broj sličnih situacija po makarskim kućama.
Nigdje nije bilo takvog otpora kao na teritoriju kuhinje. Antikih su se pomagala stare domaćice držale tvrđe nego klarise zavjeta šutnje. Svaki pokušaj unosa noviteta smatrao se podlom diverzijom. Borba je bila duga. Na jednoj strani zatucane matere i svekrve, a na drugoj mlade nevjeste i kćeri štufe starežine. –Majko, ne čini mi škandale, pusti jude neka unesu!, molila je kćerka dok su zapeškereni nosači jedva održavali ravnotežu ljuljajući se s ‘Obodinovim’ frižiderom na skalama. Stara se nije dala –Ni čut! Šta fali siru kad ga držiš u maškaduru i maslu u vodi! Nastavila je kontra tehnologije –Tako se i sestra od onoga popa iz Omiša zahebala i uzela tu đavliju makinju, pa je kobno prošla. Najprvo su joj počeli otpadat zubi, onda joj se zavrnila slizena i do koji je misec partila. A sve zato šta je jila spizu iz fridiždera! – Ne govori blekarije, žena se razbolila, pokušala je kćer. –Je, a od čega? Od fridiždera! Meni je jedna učena osoba kazala da to radi na plin koji ti uđe u štumak i odma dobiješ velike grčeve i skončaš u mukama!
Mater je iznosila još argumenata kako bi spriječila ulazak Obodinca u kuću, tvrdeći kako; ‘letrika iz fridiždera učini kratki spoj u mozgu i opali te kolap’, a i sasvim je pouzdano da se ‘led u ženskih zalipi za donji trat, pa više ne mogu rodit’. Napokon ju je kćer uspjela nekako privoltat spominjući sladoled na koji je gulozača bila posebno ingorda.
Obodinac je tužno završio. Mater ga je stalno vjetrila i ventulavala, držeći satima otvorena vrata da ne uhvati tumidu i plis. Još je i jedne hladne zime ubacila žerave iz peći da se spiza ne smrzne. Nakon takvih operacija nije mu bilo oporavka. Završio je u konobi za deponiranje krumpira.
Nova tehnologija se uz sve muke nekako prihvatila, no ostale su komplikacije s manipulacijom. Nitko nije imao pacijence čitati uputstva. Oštri dodaci električnih sjekača mesa letjeli su po kužini kao vojni zrakoplovi i taracali sve pred sobom.
–Kakva ti je to taja na čelu?, upitala je susjeda Mandinu primijetivši duboku ranu. Ali si se s kime pobila? –E da jesan!, uzdahnula je ranjenica –Ovo sam išla istuč kumpire za fritule s onim đavlijim mikserom. Mišalica je odletila i lipo me ruvinjala. Da me zavatila centimetar niže i opijezdila po oku, još bi i obnevidila!, izvijestila je žrtva napretka.
Ne znajući isključiti spravu, korisnici su doživljavali dežgracije svake vrste. Zato su rabili metodu sile i u kritičnom trenutku škarama rezali kabele. To je rezultiralo s pokojim strujnim udarom, spaljenom punđom i oparenom kožom, ali bi aparat učinkovito bio upokojen za daljnju upotrebu.
Stara pobožnica Katica bila je ljuta protivnica svake novitade osim jedne. Televizije! Među prvima je nabavila aparat, odvajajući od usta za ratu kredita. Dugo je bolovala, te je sluteći kraj pozvala župnika za ispovijed. Grijeha je imala malo, pa je sve trajalo kratko. No mučilo je nešto drugo. –Don Srećko, recite vi meni je li Bogu draga televizija? Svećenik se snašao. –Je moja Katice! Da nije ne bi nadahnio čovika da ga izmisli. I tamo se nađe pobožnih i vridnih stvari! –Ako je tako onda sigurno i na onome svitu ima televizije?, upitala ga je puna nade. –E to ne znam, zbunio se župnik. –A onda ništa, odrješita je bila Katica –Zaludu onda ispovid i i pomazanje, neću još partit! Don Srećko je blijedo gledao, pa mu je objasnila. –Ja van gledan Gradić Pejton, to je jedna puno poučna serija. Ako sad odem svetom Petru, a u njega nema televizije, neću vidit kraj, a to mi je posljednja želja! Ako ste sigurni da televizije ima u čistilištu, ja bi i tamo samo da vidim oće se ona grišnica iz serije udat! Bog joj je bidnoj providio želju i otišla je na onaj svijet tek koji dan iza posljednje epizode. Je li nastavila ‘tamo gore’ s nekom turskom sapunicom nikad nećemo doznati.
Relativno brz put od špahera na drva do mikrovalne pećnice, te od školske pločice s kredom do laptopa, izrodio je mnoge fjabe. Dovoljno za još koji Kamarin.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
