Kada ste zadnji put čuli od nekoga izazvanog vašom brbljavošću, da vam je odbrusio–Govori ti govori, ima arije di će stat! Ili kada vas je netko pohvalio radi dobrog djela riječima –Ko dobro čini, dobrim mu se i vraća! Poslovice su postale govorno demodirane, izlaze iz upotrebe i mogu se čuti još samo iz usta preživjelih seniora ili pročitati u antikoj literaturi.
Nekoć nijedna obična ćakula s kale, ali niti ozbiljni dijalozi učenih glava, nisu mogli proteći bez poslovice koja bi slikovito i mudro popratila temu.Takvi su ‘razgovori ugodni naroda slovinskoga’, bili daleko sadržajniji i maštovitiji od današnje komunikacije internet-generacije, koja se svodi na skraćenice: LOL, OMG, WTF, BTF, COOL, te ostale neartikulirane kombinacije. Za njih bi naši stari, da ih imaju prilike čuti, pomislili da se radi o zapomaganjima zbog probavnih smetnji ili narječju kakvog poganskog plemena zalutalog podno Biokova.
Zavidan je kapacitet memorije kojim su preci pamtili uzrečice i mudre poslovice. Količina upamćenog može po efikasnosti i brzini reakcije, parirati i tražilici svemoćnog Google-a. Otkud starima kojima je pučka škola bila kulmen obrazovanja, tako kvalitetno pamćenje? Nešto je sigurno zasluga genetske predispozicije, no ni vjekovni ‘trening’ ponavljanja nije za zanemariti.
-Glava na ramenima ti je isto šta i teča na vrilom špaheru. Ako stalno ne mišaš, u teči će zagorit, a ako sa možđanima ne dumaš, otić će na kvasinu!, uspoređivala je stara Luce proces kuhanja s potrebom održavanja dobre kondicije možđanih vijuga .Da zdrav razum puka nije otišao na maravan i možđani nisu zagorjeli, svjedoče brojne uzrečice i izreke, poslovice i krilatice, te ostale narodne umotvorine. Stoljećima ‘šufigavane’ na vatri iskustva, te su se ‘šentence’ prenosile s koljena na koljeno.
Kao usmenu popudbinu predaka, dalje su ih kroz vrijeme pronosili mlađi naraštaji i često ih upotrebljavali. Gotovo da i nema životne situacije za koji nam pređi nisu smislili ‘dvi, tri pametne’.Citiranje bi počinjalo s uvodom -Dobro je govorila moja pokojna mater (baba, dide, teta…), a nastavljalo bi se sadržajem namijenjenim nekoj situaciji, recimo iznenada otmjenoj do jučer grezoj sugrađanki. –Vidi ti nje! Kapelin joj se tilo stavit na glavu! Dobro je govorila, moja baba Zane; kad se vlašče pogospodi, gore vlašče nego pašče! Komentirala bi koja kuma preko noći pogospođenu ‘čobanicu’ sa šeširom na ‘tešti kvadrati’, glavi kojoj bi bolje stajao vojnički šljem od kapelina.
Ljutit na sestru usidjelicu Anetu, koja mu se svaki dan prizentavala na ručak, a sve da bi uštedjela na spizi, šjor Kleme je grintavo prigovarao–Lako ti je tako! Sad bi pokojna teta kazala; izdi tuđu kokošicu, sveži svoju za nožicu! –Nisam te razumila?, tobože bi zbunjeno reagirala Aneta, grabeći iz teče i posljednji komad lešadure. Kleme bi još i šentencom pokojnog oca, upotpunio sliku sestrinog nezajažljivog apetita. -Vele ti možeš proždrit! Dobro je naš pape kaživa; u koga je guzica ambar, varićak mu je mira! Tko ne zna što je ‘varićak’, valja objasniti da je Kleme ipak pretjerao, jer ova stara mjera iznosi 12, 83 kg, a Aneta, koliko god da joj je u guzicu moglo stati, svakako nije salamaštrala baš toliku količinu govedine.
Šparenjoža, a na spizu ingorda, pokušala bi se umiliti –Jadna ti sam! Nije bila luda stara Igarka kad bi prozborila; teško sestrici, na bratovoj zdilici! Ja ti dođem za stol da bi ima društvo! Da ti bude slađe izist, a ne radi rane. Govorili su stari; sam izija, zlo izija! Kleme joj je odmah u ritmu poslovica spustio – Privrni da ne zagori! Koja si ti mujse! Znaš privoltat boje od advokata! Marta Financova bi rekla, kad je kogo tio slatkim ričima zahebat; u kurbe su i riči i oči!
Kao finale dvoboja, Aneta bi zaključila –Ajde bona, ne jidi se na me! Ionako ćemo brzo pod crnu zemjicu. Šta prođe u lipom, neće u ružnom!, nazdravila mu je žmulom. –Ajde živila! Neš’ se ti prominit! Dobro se reče: udri veslom po moru, more ko šta je i prije bilo! Pa bi joj odzdravio –Šta ću s tobom? Od svoga zla pobić ne možeš! Sestra si mi, a brat brata u jamu vodi, al ga u jamu ne gura! Živila! Završili bi pripetavanje Kleme i Aneta.
Ako mislite da je razgovor nategnut, a filavanje pučkim ‘šentencama’ pretjerano, u krivu ste. U uobičajenoj komunikaciji domaćega puka, mogla je proteći i cijela ura, a da se niz poslovica ne prekine.
S upotrebom ‘šentenci’, događali su se i nesporazumi…
Kad je šjori Katici netko zakucao na vrata, hitro je krenula otvoriti, zaboravivši nataknuti naočale. Bez tih naočala, s lentama debelim kao dno od demežane, bila je posve nesposobna prepoznati sugovornika. Zaškiljila je ko ćorava kokoš u facu posjetiteljice, ali nije ništa razaznala osim neobične monture. –Izvolte? –Molim vas, ako imate udijeliti… Učinilo joj se da je shvatila tko je pred njom –Ni elera, ni banice, nećeš dobit berekinice. Znam te koja si! Špronda ko i mater ti! Od zla roda nek’ nema ni poroda!, krenula je sa setom uzrečica. Bijaš šparat bile pare za crne dane! Prazna vrića inpijo ne stoji, prazna bušta šolde ne broji! I još si se obukla u otu monturu ko da je vrime od krnevala! Srami se! Znam ja s kim si drugovala! Sa mornarima i rufijanima. Mlada kurba, stara prosjakinja! Biž ča s mojih vrata!, pokazala joj je nakon rafalne paljbe, prstom niz skale.
Popodne je Katica po običaju pila kavu sa susjedom. –Danas mi je bila na vrata ona časna Prudencija. Koja je to svetica! Iđe od vrata do vrata i skupja za potribite i gladne! Dobro dilo u judi neshvaćeno, u Boga je zlatom okićeno!, pohvalila je susjeda plemeniti angažman koludrice. –Ajme jadna ti sam!, sjetila se Katica -Boje je svašta izist, nego svašta govorit! Brži mi je jezik od pameti! Onako ćorava bez očala, službenicu sam Božju napala da je kurba. Jada na poklade! Šta ću sad?
Odmah je sutra krenula u akciju pokajanja. –Oprostite sestro nisam imala očale, a jezik mi ko sabja Muratova. Ko će splest uzicu, da veže moju gubicu! Takva sam! Da sam je znala da ste vi, odma bi vam podarila, evo ovo!, izvadila je iz faculetića sakrivenog u ređipet, tri ojače bankote.–Fala Vam šjora Katice! Ne bojim se ja psa koji laje, već koji cvili! Znate kako kaže latinska poslovica; ‘Mel in ore, fel in corde’! Katica nije bila poznavatelj latinskoga, pa nije ni razumjela što to znači.
Ipak je ovu sentencu o licemjernoj slatkorječivosti, prevedivu kao; ‘Med u ustima, žuč u srcu’, upotrebljavala u svim prilikama. Pa kad bi je netko pitao –Šta ćeš danas za užinu? Ona bi kazala -Iman doma bokun ‘melin ore, felin corde’, pa ću bacit na tavu!, ne znajući ni sama što je rekla, ali zvučalo je dobro.No, itekako je dobro znala što govori, majka glavara sela, gospodara najbolje kuće u nešto većem mjestu u Zagori. Talijanski su okupatori baš tu zgradu naumili pretvoriti u svoj štab. Gazda se u smrtnom strahu gledao dodvoriti oficiru-sergentu, te pokušao animirati tvrdokornu staricu -Ajde majko pozdravi jude! Stara je ko od šuba izvalila -Buon đorno Talijanac nije ničija do zore gorila, pa neće ni tvoja! Sin je problijedio, a stara nastavila -Benvenuto ali znaj; svaka sila za vrimena, a nevoja redom hara!
Gazda je trgujući godinama vinom u Trstu, vladao ponešto talijanskim, pa se, kad ga je sergente upitao da prevede, nekako snašao -Kvešto e dobrodošlica, verši popolari, stihovi narodni kad dođe ošpite, gost! Nostra užanca! -Ma bravo!, svidjelo se sergentu -Lo scrivero!, bilježio je u vojni notes, dok mu je stara diktirala riječ po riječ. Vojska se uselila, a sergente je povremeno navraćao. Srećom da nije bio od onih zadrtih crnkošuljaša, već običan vojnik. Inače bi, zbog jezika stare, svi platili bekinom.
U međuvremenu je sergente zamolio jednog kolegu, domaćeg Talijana iz Zadra, da mu prevede šentence i shvatio da nije riječ narodnoj dobrodošlici, već o poslovici s prijetnjom. Došao je u posjet štabu, pozvao glavara i mater mu, te rekao -Doznao sam što ste mi poručili s onim vašim ‘benvenuto’. Tako bi i moja mama rekla neprijateljima ‘maledetti occupantima’, da dođu u njeno selo na Siciliju! Svaka vam čast signora!
Do kapitulacije ih je opskrbljivao vojnim konzervama. Revanširali su mu se i pomogli da nakon pada Italije ne plati glavom, nego se sretno vrati svojoj mami.
Ovaj smo Kamarin prepunili pučkim ‘šentencama’. Stvorene su na dragocjenom životnom iskustvu predaka, pa bi pokoju bilo dobro i upamtiti. Do tada, neka vas ne more crne slutnje, jer; ‘da se ne miša dobro i zlo, svit bi odavno propa.’ Uostalom škapulat ćemo se već nekako; ‘di je bilo i bit će, di je vrilo i vrit će!’
Pa neka netko kaže da nam stari nisu bili mudri!
Piše Marino Srzić / foto:privatni album
